ZAKONITOSTI RAZVOJA

Montesori pedagogija zasniva se na naučno utvrđenim  zakonitostima prirodnog razvoja, koje važe za svu decu. Širom sveta kroz rad sa decom potvrđeno je da postoje odredjeni prirodni potencijali, koji, ako su pravilno iskorišćeni, vode optimalnom razvoju. Jedna od tih zakonitosti je, na primer, da deca oko prve godine života prohodaju. Individualne razlike se pojavljuju u vremenu kada do toga stvarno i dodje (neka deca prohodaju pre prve godine, neka kasnije) i načinu na koji do toga dodje (neka deca prvo dugo puze, druga odmah ustaju). Ovakve zakonitosti postoje u svakoj oblasti razvoja: fizičkog, socijalnog, emocionalnog, razvoja inteligencije, jezika i komunikacije. Neke zakonitosti, kao hodanje, lako su vidljive, dok druge nisu.

Savremena naučna istraživanja potvrdila su saznanja do kojih je došla dr Montesori, posebno u pogledu funkcionisanja mozga i neophodnosti da fizički i mentalni razvoj čine celinu. Ova saznanja već su ugrađena u Montesori programe za različite uzraste, zbog čega oni ne sadrže posebne fizičke aktivnosti i posebno vreme kada se deca umno angažuju, već svaka aktivnost – od pranja sudova do stepenovanja objedinjuje fizički i mentalni aspekt razvoja. Dete živi ono što radi i uči, istovremeno se krećući i družeći se. To je istovremeno i jedini način da se dete optimalno razvije do svog punog potencijala.

PRIRODNI POTENCIJALI ZA RAZVOJ

Ljudske tendencije

pročitajte više

Periodi osetljivosti

pročitajte više

Upijajući um

pročitajte više

PERIODI RAZVOJA LIČNOSTI

Tradicionalni sistem obrazovanja i vaspitanja zasniva se na prevaziđenom shvatanju o linearnom razvoju ličnosti od rođenja do 24. godine. Ovo shvatanje ima u osnovi ideju da sa godinama dete ima sve veći kapacitet i da može sve više da uči, zbog čega se broj i težina zahteva i obaveza vezanih za svakodnevni život i broj predmeta i profesora u školi povećava svake godine. Takvo shvatanje odgovara teoriji kauzaliteta, po kojoj svaki uzrok ima posledicu i u skladu sa tim se dete smatra praznom posudom koju odrasli pune znanjem, navikama itd. Ova teorija, primenljiva u različitim prirodnim i društvenim naukama, ne može se primeniti i na razvoj ljudskih bića. Za njih važi teorija finaliteta, po kojoj razvoj svakog pojedinca ima svrhu i usmeren je na ispunjenje osnovnog cilja – formiranja funkcionalne ličnosti odraslog koji je prilagodjen životu u svom vremenu i prostoru, koji poseduje najbolje osobine ljudske vrste i koji ne samo da ima kvalitetan život već doprinosi životu vrste i izgradnji civilizacije.

Ideja o razvoju u periodima koju je razvila dr Montesori na osnovu posmatranja dece zasniva se na shvatanju da su u svakom periodu deca sposobna da razviju odredjene veštine i steknu odredjena znanja. Ukoliko se jedan period ne iskoristi na pravi način, kasnije se veštine i znanja stiču teže a neke se ne stiču uopšte. Svaki period je osnova za sledeći, pa je značaj maksimalnog korišćenja svakog perioda očigledan. Ako, na primer, dete kasni sa razvojem govora i oko druge godine umesto rečenica izgovara ograničen broj reči, dalji razvoj govora i bogaćenje rečnika biće otežani i zahtevaće posebnu pomoć da bi se propušteno nadoknadilo. Period od 6 do 9 godina povoljan je na primer za upoznavanje dece sa što većim brojem ideja iz različitih nauka, jer će se ideje koje se posle ovog perioda uvedu mnogo teže razumeti. Sa osnovama hemije se zato deca mogu upoznati već tokom tog perioda, pa će kasnije proučavanje iz ove oblasti biti lakše i zanimljivije.                       

Prvi i treći period razvoja su periodi velikih promena, dinamični i turbulentni. Druga dva perioda su mirni periodi stabilnog razvoja, tokom kojih dominira ogroman kapacitet za učenje. U svakom periodu razvoja cilj je osvajanje samostalnosti:

- U prvom periodu, od rodjenja do 6  godina, dete treba da stekne fizičku samostalnost (odatle i poznati slogan "Pomozi mi da uradim sam")

- U drugom periodu, od 6. do 12. godine, mentalnu samostalnost (odatle slogan "Pomozi mi da razmišljam sam")

- U trećem periodu, od 12 do 18 godina, socijalnu samostalnost

- U četvrtom periodu, od 18. do 24. godine duhovnu i moralnu samostalnost.

Samostalna, jaka i sposobna ličnost u stanju je da donosi odluke, samostalno razmišlja umesto da sluša drugog, pomogne drugima, uspostavlja dobre odnose, vodi sadržajan i bogat život usmeren na duhovne umesto na materijalne vrednosti.

PRINCIPI RAZVOJA LIČNOSTI

Osnovna pokretačka snaga razvoja u Montesori pedagogiji je unutrašnja motivacija. To znači da deca ali i odrasli najbrže napreduju i uče kada interesovanje za nešto dolazi iznutra umesto da je uslovljeno spolja (kazne, nagrade). Zato što je sve povezano, interesovanje za jednu temu neminovno vodi drugoj, pa trećoj, i nema opasnosti da se dovoljno ne sazna ili ne uči. Zato u svakom periodu razvoja sticanje znanja i veština zavisi od interesovanja deteta/mlade osobe.

Sloboda izražavanja jedna je od osnovnih karakteristika Montesori obrazovanja. Neopterećeno beskrajnim radionicama i nametnutim sadržajima, dete ima priliku da se izrazi kada za to stvarno ima potrebu, proveri svoja shvatanja i rezonovanja, čuje mišljenje drugih, uči da konstruktivno reaguje i iznosi svoja osećanja i mišljenja. Izražavanje kroz pisanu reč, crtež, muziku ili glumu nije vezano za odredjeno vreme tokom dana već prati prirodnu detetovu potrebu, interesovanja i time doprinosi celovitom razvoju ličnosti.

Sticanje znanja i veština odvija se kroz iskustvo i aktivnost deteta, umesto pasivnog slušanja drugih i rada po njihovom uputstvu. Sticanje iskustava omogućava detetu da pogreši, koriguje se i samostalno zaključi o pravilnim načinima ponašanja i učenja. Posebno je sticanje iskustva značajno za socijalni razvoj, jer mešovita grupa dece omogućava sticanje realnih iskustava i komunikaciju prema zajedničkim interesovanjima, a ne uzrastu, na način na koji funkcioniše ljudsko društvo. Svakodnevno donošenje malih odluka – šta će se raditi, gde, koliko dugo, s kim, neprocenjivo je iskustvo od malena i priprema za život.

Razvoj je podstaknut korišćenjem Montesori materijala, posebno osmišljenih predmeta, koji pomažu detetu da razume apstraktne, teško razumljive ili teško uočljive pojmove. Dete je fizički aktivno u procesu istraživanja, razmišljanja, povezivanja, zaključivanja, što znači da su sve snage i energije maksimalno iskorišćene, nema zamora, pa se rezultati pojavljuju brže a deca se smatraju naprednijom. Pisanje i čitanje normalna je pojava za petogodišnjaka, kao i matematičke operacije sa velikim brojevima, poznavanje država i glavnih gradova Evrope, osnovnih oblika reljefa, vrsta i delova biljaka, nota, kompozitora i slikara.

Proces razvoja je pomognut pokretom. U tradicionalnoj školi deca uče o glagolima podvlačeći ih u udžbeniku. U Montesori školskom programu deca žive jezik a glagole upoznaju kroz pokret. Pokret i gluma sastavni su deo ne samo proučavanja glagola već i drugih vrsta reči. Umesto suvoparne gramatike deca ulaze u čaroban svet reči i njihovih međusobnih odnosa, kojima mogu da izraze i najtananija osećanja. Umesto predstava koje su smislili i organizovali odrasli, ona samostalno biraju tekst, pripremaju scenografiju, šiju kostime, vežbaju. Razlika izmedju samosvesnog deteta koje je aktivno učestvovalo u pripremi predstave čiji svaki deo poznaje i razume i deteta kome je dat tekst da uvežbava i kome je pokazano kako da se ponaša a koje ne razume niti voli predstavu u kojoj glumi, očigledna je.

Montesori program za svaki period razvoja, a posebno od 6. godine pa nadalje, mnogo je bogatiji od tradicionalnog programa. Ne samo da veliki deo znanja deca stiču ranije, jer su za to sposobna i to ih interesuje, već je znanje mnogo dublje, proučavaju se detalji da bi se razumela celina. Od celine se zatim kreće ka novim detaljima i proces počinje ponovo. Povezivanje znanja važna je karakteristika Montesori programa. Sve na svetu je povezano i tako mu se i pristupa. Da li se list može proučavati bez znanja hemije, fizike, biologije i geografije? Međupovezanost disciplina omogućava detetu i da napreduje u svim oblastima. Dete koje, na primer, nije posebno zainteresovano za sabiranje ali jeste za reke, može računati dužinu svih pritoka Dunava i pritom vežbati sabiranje i ne znajući. Time se stiče funkcionalno znanje, primenljivo u svakodnevnom životu, koje služi kao osnova za dalje učenje i razvoj. 

Znanje, medjutim, nije cilj Montesori programa. Ono je njegov rezultat. Cilj je praćenje prirodnih potencijala i potreba, koje su, na pravilan način ispunjene, izvor unutrašnje sreće i zadovoljstva za dete. Dete je srećno kada uči, stiče iskustva, usavršava se i kada se istovremeno druži (ljubav bližnjih se podrazumeva). Za to ima pomoć prirode, a sve što je postiglo svojim snagama doprinosi razvoju samopouzdanja i samovrednovanja koji se na druge načine ne mogu razviti. Veštačka interesovanja poput gledanja televizije ili igranja na kompjuteru mogu biti samo kratkotrajna zabava odraslih, koja deci nije potrebna, jer ih odvlači od suštinskih životnih interesovanja a od njih stvara površne, nesamostalne ličnosti podložne tuđem uticaju i nezadovoljne životom.

Bez obzira da li uvežbava jednostavne radnje kao što je samostalno obuvanje cipela, ili složene, kao što je otkrivanje formule za površinu kruga, osećaj uspeha i zadovoljstva kada se samostalno nešto otkrije i uradi, priprema dete za život u kome se sreća bazira na svakodnevnim, sopstvenim uspesima i uživanju u realnom svetu koji je pun čudesa i zanimljivosti  - od prirode, preko živih bića i ljudi koje svakodnevno srećemo. Za dete svet je baš takav – pun čuda, i ono želi da ga potpuno upozna i doživi. Ovakav način rada i življenja jednom razvijen, trajaće tokom celog života.